1/03 - 2/04/2010
FKC,
Knez Mihailova 31
Dali u Lafontenovom svetu |
|
|
|
|
|
|
|
|
Genijalan slikar, Salvador Dali bio je i sineasta, polemičar, kritičar umetnosti i daroviti pisac. Umetnički izvođač svoje sopstvene basne, umeo je samog sebe da izlaže na scenu, vešto se prodevajući između istine i maštarije, između iskrenosti i pretvaranja. Teško se može u potpunosti obuhvatiti delo bilo kojeg umetnika, bilo kojeg pesnika, a Dalijev stvaralački dar beše udvostručen darom neverovatne rečitosti koji mu je omogućavao taj kontrolisani delirijum i zahvaljujući kojem je sa nadrealističkom bistrinom duha igrao karikaturalnu ulogu genijalnog društvenog lakrdijaša. Iako je Žan de Lafonten negovao društveno ponašanje koje je bilo sušta suprotnost dalijevskom besomučnom ludiranju, ne čudi što je i on takođe gradio o sebi, sa savršenim majstorstvom, karikaturalnu sliku pomalo nedruštvenog „Dobričine“ i sanjara. Uvođenje te karikaturalne i dopadljive slike bez sumnje mu je proširilo polje slobode i omogućilo mu da obuhvati jednim od najbritkijih i najzajedljivijih pogleda svoje sunarodnike sklone, zahvaljujući toj slici, da mu lakše progledaju kroz prste.
Sredstva i način jesu drugačiji, ali sistem odbrane i oklop primenjen shodno društvenim pravilima veoma su slični.
Zaljubljenik u književnost, Dali je ilustrovao veoma brojne tekstove: od legende o Viljemu Telu do Lotreamona, preko Šekspira, Benvenuta Čelinija, Servantesa, Dantea, Pjera de Ronsara, Apolinera, Markiza de Sada, Mao Cetunga i Biblije... Stoga nije neobično što ga behu privukle „Basne“ Žana Lafontena, koji je inače veoma prisutan u katalonskoj frankofonoj kulturi.
Još jedna zajednička crta slikara i pesnika basnopisca: premda nije bio okrenut prošlosti, Salvador Dali je kao i Žan Lafonten osećao veliko poštovanje prema istorijskom nasleđu i umetnosti prethodnih vremena. Beše pristalica Starih, sklon podražavanju.
Poput Lafontena, slikar je pridavao veliku pažnju uticaju sećanjâ iskristalisanih u preciznim, sugestivnim slikama, koje je slikar veoma brižljivo postavljao u prostor, a pesnik u tekst. Realnost dva stvaraoca gotovo fotografski se rekonstruiše pred našim očima. Nju je kod Dalija pročistio nadrealistički medijum, a kod Lafontena prenošenje u svet životinja: u pitanju je veoma suptilna igra preslikavanja i kod jednog i kod drugog.
Doduše, Dalijev Bestijarijum nije isti kao Lafontenov: slikarov je zastranjujuće luckast, neurotičan, nastanjen pohotnim kreaturama što se krevelje u svojim snoviđenjima. Na ovih jedanaest gravira basni […], ipak nalazimo konstante dalijevskog sveta: pustinjske pejzaže, antropomorfnu vegetaciju, dvostruke slike, ženu-konja, kvrgave ruke dugih noktiju, gavranov sir pretvoren u žitki sat, sveopštu žitkost oblikâ, neku vrstu tako dalijevske nelagode. Njegova šetnja zemljom Lafontenovih basni je nadasve šetnja zemljom sopstvenih priča, koja je ujedno i zemlja njegovih snova i delirijumâ.
„Budite uvereni“, pisao je Dali u svom dnevniku, „da čuveni žitki satovi nisu ništa drugo do paranoični kritički meki i ekstravagantni kamamber usamljen u vremenu i prostoru“. Treba umeti probati „paranoični kamamber usamljen u vremenu i prostoru“ i, kao što lepo beše rekla lisica, „ova pouka doista vredi jednoga sira“.
Kristijana Sinig-Hâs, konzervatorka nacionalne baštine,
direktorka Muzeja Žana de Lafontena
|
Home
